26.06.2017.

Penzionerski post

Otkazala sam večerašnje bajramovanje po čaršiji. Jedino mi se eventualno išlo jer bih sigurno srela neke poznanike i bilo bi mi drago, ali generalno sam prestara za te stvari i nemam volje da na to trošim svoje sate. Tačnije, oduvijek sam bila prestara za toga, nikad nisam voljela izlaske, posebno kad svi izlaze, ovako praznikom i subotom, to je za mene uvijek bilo pravo mučenje. I sad kontam što bih samu sebe mučila, kad ima stvari koje ću radije raditi; nisam još uvijek dovršila Nepodnošljivu lakoću postojanja, tako mi je nešto bila teška u jednom periodu, da sam morala pauzirati.

Dodatno, pred ispite sam rekla profesorici da otkazujem ove neformalne časove hifza do septembra, jer sam morala spremati ispite i bio je ramazan i nisam imala kad da spavam, a kamoli da učim, ali sam se nakon ispita predomislila i zamolila da me prime nazad. Naravno da je rekla da mogu i sad sam u zaostatku par stranica zbog svoje neozbiljnosti, pa moram prionuti. I maloprije mi odoše brat, pa sestra, pa jedan rođak, pa drugi, pa svi ostali. Ja se tjeram sat vremena da krenem i na kraju jednostavno odustanem i prihvatim se knjige. Sjednem u svoju stolicu, uzmem kapučino i pomislim da je za sreću potrebno tako malo.

Ovog Bajrama su se desile neke nove stvari i spoznaje, a bilo je i onih istih oduvijek, kao što je veliki porodični ručak i Sajin koncert, koji sam malo snimila i poslala ocu video, da zna da i bez njega čuvam tradiciju i da mi nedostaje da skupa uživamo u njemu. Mislim da je to najbolji koncert ikad na ovim prostorima.

Jedva čekam na planinu za vikend, jedva čekam, jedva čekam. Jedino punjenje prirodom za ramazan su mi bili obilasci bh. gradova. Bila sam na puno novih mjesta, a najviše mi je u sjećanju ostao trenutak pored Ramskog jezera, kada je sunce prosijavalo iza krošnji, a čarobno plava voda je natapala kopno i mamila me da se zaletim i jednostavno zaronim u dubine. Stajala sam zamišljeno, kada su povikali da se vraćamo, a onda smo na drugoj strani ugledali osunčanu obalu. Stisnula sam usne tugujući jer je vrijeme prebrzo prošlo i gledala ka drugoj strani, kad je neko povikao: Pa mogli smo trknuti do tamo, da vidimo kako se voda presijava na suncu izbliza?

Okrenula sam se i vidjela svoju prijateljicu da pokazuje rukom u pravcu druge obale, potrčala sam i poviknula: Brzo! Pa kakva sjajna zamisao.

Ostavile smo iza sebe glasove: Hej, šta to radite! Vraćajte se, nemamo vremena, svi su već otišli. Ma čujete li vi!

Zbog toga smo se još glasnije smijale i povećavale brzinu, pridržavajući crne haljine objema rukama. Ona je galamila: Hej, nije fer, ti si maratonac, uspori malo, a ja sam odgovarala kroz smijeh: Samo trči brže, i pazi da ne padneš. Došle smo do sunčane strane obale i svega par puta udahnule miris onog dijela jezera pod suncem, upile par zraka i počele trčati nazad.

Htjela sam opisati neki od dijelova grada koji me se najviše dojmio, ali ne znam koji je to. Svi su predivni. Bosna je zaista predivna. Zemljo moja neorana, četir' ljeta nesijana...


Noviji postovi | Stariji postovi